Ponedeljak 23. 12. 2024.
Beograd
160
  • Novi Sad
    170
  • Niš
    140
  • Kikinda
    160
  • Kraljevo
    150
  • Kruševac
    150
  • Leskovac
    150
  • Loznica
    140
  • Negotin
    190
  • Ruma
    170
  • Sjenica
    120
  • Vranje
    130
  • Vršac
    140
  • Zlatibor
    140
  • Zrenjanin
    170
11
Sreda 12.10.2016.
14:00
Vestionline #Commented 45 and 46 rows # #Changed code from 45-46 A
U doba turske vlasti, već u drugoj polovini 15. veka, Hilandar je izgubio veći deo svoga ogromnog vlastelinstva. Zadržao je metohe po Halkidikiju, u susedstvu Svete Gore, ali se čitavo njegovo imanje sada našlo pod teškim teretom velikih dažbina.
Petak 14.10.2016.22:19
Свега три лета, од када је 1530. године дошао на свет, делила су Ивана IV Васиљевича од круне којом је, због младости сина, владала мајка Јелена. Руси би рекли „лепа Јелена”, велика кнегиња, која је наследнику утрла пут за припајање отргнутих руских земаља и тако створила све услове за владавину првог реформатора на тим просторима. Прворођени син великог московског кнеза Василија III и унук Ивана III Васиљевича Великог, рано је остао без родитеља, па су руском престоницом почеле да круже гласине да млади принц живи у условима недостојним за једног припадника староруске породице Рјурикович. Ипак, потоњи цар целе Русије имао је сву пажњу овог света коју је добијао од своје баке, Ане Јакшић Глинске која је после смрти кћерке и зета преузела бригу о будућем цару.
Petak 14.10.2016.22:20
Јакшићи, заштитници хришћанства_______ Ана Јакшић, кћи српског војводе Стефана Јакшића и унука војводе Јакше Брежичића, изданак је племићке породице, радо опеване у народним епским песмама покосовског циклуса. Њени преци опевани су у десетерцима средњовековних гуслара у којима се боре око очеве заоставштине, своје жене стављају на пробу („Јакшићи кушају љубе”), или им дворе похарају Турци. Анин отац Стефан био је властелин у служби угарског краља Матије Корвина који је Јакшиће сматрао хришћанским ослонцем против Турака. Српска принцеза удала се за полтавског кнеза Василија Лавовича Глинског и с њим родила кћи Јелену Васиљевну. Кћи, кад стаса за удају постаће изабраница руског регента и великог кнеза Василија Ивановича. После краткотрајног противљења Руска православна црква одобрила је, најпре Василијев развод од прве жене Соломоније Сабурове, а потом и склапање брака са Јеленом Глинском. Хроничари тог доба тврдили су да је наследник руског престола био опчињен „младошћу и лепим лицем” Анине кћерке. Ипак, то јој није помогло да уђе у срца Руса, поготову племића, такозваних бојара који су веровали да је Јелена вештица, да је на њиховог кнеза бацила чини и да њиме, али и Русијом влада из сенке, уз помоћ враџбина и магије. Бесмислене приче о кнегињиним натприродним моћима добиле су на снази кад се Василије изненада разболео и на самртној постељи сву власт пренео на жену. Њихови синови Иван и Јуриј били су исувише мали да би понели бреме власти и стали на чело државе која се поново рађала. Василијева жеља је остварена, а Јелена је управљала престолом, у име трогодишњег Ивана, одређеног за наследника престола.
Petak 14.10.2016.22:21
Није успела да у потпуности испуни последњу вољу свог мужа, да дочека да Иван напуни петнаест година и буде крунисан, јер је умрла након пет година, када јој је било тек 28. Мудру и лепу, али омражену Јелену бојари су отровали, како се верује, због никад доказане али очигледне наклоности према кнезу Ивану Овчини Оболенском.
Petak 14.10.2016.22:22
Васпитање у светосавском духу______ Бригу о васпитању будућег руског цара тада је преузела Јеленина мајка, Ана Јакшић Глинска, која осмогодишњег Ивана приближава српским обичајима и упознаје га са ликом Саве Немањића. Иван IV Грозни налази себе у приповедањима своје баке, узимајући „Житије Светог Саве” за властити узор. Тако и настаје драгоцена уникатна књига „Летописни лицевој свод”, руски царски летопис и највећи књижевни подухват у Русији тог доба, у коме је сва пажња усмерена на лик и дело Светог Саве, догађаје око Косовског боја и Србе уопште. Царева лична жеља била је да се у летопису нађу житија и других српских светитеља, а колико су они на руском двору били високо поштовани сведочи податак да су, по његовом налогу, у Архангелском сабору московског Кремља живописана четири обрисја која не припадају руским владарима. Красе их византијски цар Михаило VIII Палеолог, Свети Симеон, Свети Сава и кнез Лазар. Свестан порекла, цар Иван Грозни исказивао је нескривену наклоност према Србима, а посебно је занимљива његова веза са Хиландарским братством. Први његов сусрет са светогорским монасима уприличен је 1550. године. „Тада у Москву стигоше игуман хиландарски Пајсије и још тројица монаха. Они замолише цара Ивана да их узме у заштиту од Турака и заустави отимање манастирске имовине”, забележили су хроничари шеснаестог века. Одмах после ове посете цар је упутио писмо турском султану Сулејману Величанственом, у коме од њега захтева да заштити ова два манастира. Био је то први дипломатски корак између двеју сила, Русије и Турске, на највишем нивоу. Шест година касније Хиландарско братство изнова је затражило помоћ од руског цара који је изасланике пристигле у Москву богато даривао црквеним одеждама, иконама, књигама и новцем. Цар је Хиландару поклонио 300 рубаља, а царев брат, кнез Јуриј Васиљевич, 50 рубаља. Све до смрти унук Ане Јакшић старао се о српским манастирима и редовно слао помоћ Хиландару. У Москви је од времена владавине цара Ивана IV, па све до почетка 19. века, постојало Подворје манастира Хиландара. Потом је од 1874. године до Октобарске револуције деловало Српско подворје, уз благослов митрополита Михаила. Храм Подворја светог Кира и Јована и Светог Саве, архиепископа српског, са самом зградом Подворја, Србима је даровао сам цар.
Petak 14.10.2016.22:24
Крвно сродство с Немањићима ______ Ана Јакшић Глинска, жена чији је утицај на руског цара био немерљив, била је, као и њена кћи Јелена, кост у грлу бојара који су и њу оптужили за вештичарење и окривили је за изазивање великог пожара у Москви. Дуго се у многим списима тврдило да су Ану због тога бојари отели с двора и живу спалили. Међутим, руски црквени архиви кажу да је цар Иван заштитио своју баку и васпитачицу Ану, која је потом постала монахиња, али је до смрти сачувала утицај на руском двору. И није Иван Васиљевич за Србију био везан само мајчиним породичним стаблом, већ и порекло његовог оца сеже до византијског престола, на коме такође срећемо бројне српске крунисане главе. Иванов деда и имењак, Иван III, био је ожењен наследницом византијског трона, Софијом Зојом Палеолог, унуком последње и једине византијске царице, Јелене Драгаш Дејановић. Софија је уједно била и чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестре цара Душана, па отуда и његова посредна крвна веза с династијом Немањића.
Petak 14.10.2016.22:29
КАКАВ је заиста био руски цар Иван Четврти Васиљевич Грозни (1530-1584)? Онакав какав му је и надимак, или генијални император који је утемељио велику Русију? Да ли је побожни дародавац светогорских манастира могао да се забавља у лову тако што уместо звери убија поданике? Је ли заиста отровао сопственог сина!? А на другој страни: Имају ли Срби посебног разлога да се њим поносе, с обзиром на његово српско порекло? Јер, по оцу он је лоза Немањића и Дејановића, а по мајци је изданак такође знамените породице Јакшић. Одговори на ова питања могу да се добију из књиге „Истина о Ивану Грозном“, коју је недавно објавио београдски издавач „Никола Пашић“, а која је из пера двојице аутора, једног руског – Вјечеслава Мањагина, и једног нашег – Дејана Танића. Вјечеслав Мањагин (1960) с пуно аргумената доказује да су многе приче и књиге о Ивану Грозном, које га приказују као тиранина без преседана, пуне клевета и измишљотина!
Petak 14.10.2016.22:33
МИТ О ТИРАНИНУ_______ „ТВОРЦИ мита о ‘тиранину’ на руском престолу биле су такве злонамерне личности, као из-дајник Курбски, који је подстакао напад 70.000 Пољака и 60.000 Татара на Русију; протестантски пастор Одерборн и католик Гванини, који су написали своје памфлете далеко од места догађаја – у Пољској и Немачкој; папски нунције А. Посевин, организатор пољске агресије на Русију; императорски шпијун Штаден, који је саветовао цара Рудолфа да што лакше овлада руским градовима и манастирима… Свако од њих био је савременик описаних догађаја и имао сопствени разлог да мрзи цара и да га оклевета“, пише Мањагин. Грозном је, рецимо, приписано да је наредио ликвидацију десетак хиљада новгородских побуњеника, иако су историчари касније доказали да су они били „жртве“ епидемије куге. Наспрам оваквих историјских расправа, Мањагин истиче да је Иван Грозни наследио 2,8 милиона квадратних километара државне територије Русије, а свом наследнику оставио 5,4. За време његове владавине број становника Русије увећао се близу половине. Наш млади историчар Дејан Танић бавио се генеолошким пореклом цара Ивана Грозног и утврдио да је он имао српске претке по трострукој линији. По мушкој линији, „баба по оцу Ивана Грозног, Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестра цара Душана“, а „посредно преко Немањића, Иван Грозни се генеолошки може повезати и са Лазаревићима-Бранковићима, јер је кнегиња Милица (у монаштву Евгенија), супруга кнеза Лазара, била кћер кнеза Вратка, праунука великог кнеза (и дукљанског краља до 1208) Вукана, рођеног брата краља Стефана Немањића (Првовенчаног)“.
Petak 14.10.2016.22:34
НАКЛОНОСТ ПРЕМА СРБИМА_______ АКО је ово српско порекло Ивана Грозног било мање познато, јер је дошло преко византијских корена, оно по мајчиној линији многима је знано већ одавно: његова баба по мајци била је Српкиња Ана Јакшић, „кћер војводе Стефана Јакшића, који се налазио у служби мађарског краља Матије Корвина, а унука војводе Јакше, родоначелника ове знамените српске породице“. Ана Глински (Јакшић) имала је и веома значајну улогу у васпитању малог Ивана Васиљевича. Пошто је он рано остао без оба родитеља, Јелене и Василија, бригу о њему преузела је баба по мајци и она га је, сасвим је извесно, упознала са српском традицијом. Цар Иван је у многим приликама потврдио своју наклоност према Србима. Посебно су занимљиви његови односи са хиландарским братством, а први његов сусрет са светогорским монасима догодио се 1550. године. „Тада су у Москву стигли игуман хиландарски Пајсије и још тројица монаха. Они су молили цара Ивана да их узме у заштиту од Турака и заустави отимање манастирске имовине.“ Цар Иван Грозни је одмах после ове посете, због Хиландара и руског манастира св. Пантелејмона, упутио писмо Сулејману Величанственом, у којем је од турског султана тражио да узме у заштиту ова два манастира. То је био први дипломатски контакт две силе на овом нивоу! Шест година касније хиландарско братство затражило је нову помоћ од цара Ивана Грозног. Њихови изасланици, који су дошли у Москву, „били су богато даривани црквеним одеждама, иконама, књигама и новцем. Цар је поклонио Хиландару 300 рубаља, а царев брат кнез Јуриј Васиљевич 50 рубаља“. И наредних година, све до пред Иванову смрт, Хиландар ће редовно добијати помоћ од цара Ивана Грозног.
Petak 14.10.2016.22:38
Његова баба по мајци била је Српкиња Ана Јакшић, “кћер војводе Стефана Јакшића, који се налазио у служби мађарског краља Матије Корвина, а унука војводе Јакше, родоначелника ове знамените српске породице”. Ана Глински (Јакшић) имала је и веома значајну улогу у васпитању малог Ивана Васиљевича. Пошто је он рано остао без оба родитеља, Јелене и Василија, бригу о њему преузела је баба по мајци и она га је, сасвим је извесно, упознала са српском традицијом. “Иако, по мерилима модерног доба, цар Иван Грозни није дуго живео - свега 54 године - од свих царева, он је најдуже владао - 37 година (1547-1584). Нјегова амбиција била је да од Русије створи најмоћнију државу у Европи, и у томе је успео”, пише Дејан Танић. Иван Васиљевич Четврти није једини у руској историји који носи надимак Грозни. Тако су звали и његовог деду великог кнеза Ивана Трећег, па је можда Иван Грозни свој надимак стекао пре наслеђем, него што га је заслужио својом суровошћу. Све до 1917. године на гроб Иванов у Кремљу долазили су обични људи, симболично молећи за помоћ и праведну пресуду. Негујући традиције славне српске прошлости, Ана Јакшић Глинска унела је у руски двор, а преко њега и у читаво царство, култ српског светитеља Саве Немањића. Од изузетног значаја била је чињеница да је руски цар Иван IV Грозни, међу чијим прецима су се налазили припадници српских властелинских породица Дејановића и Јакшића, прихватио култ Светог Саве, узимајући га за лични узор. У његово време настао је “Летописни лицевој свод”, највећи књижевни подухват у Русији 16. века. У овој свеопштој историји, на 61 листу са 122 минијатуре и око 250 малих слика, прати прича о великом српском светитељу. У Летопису су садржана житија и других српских светитеља. Колико је био развијен култ српских светитеља на руском двору сведочи и податак да су по налогу цара Ивана ИВ Грозног у Архангелском сабору московског Кремља живописана четири лика која не припадају кругу руских владара. Поред византијског цара Михаила VIII Палеолога, приказани су и ликови Симеона - Стефана Немање, Светог Саве и кнеза Лазара. Цар Иван је у многим приликама потврдио своју наклоност према Србима. Посебно су занимљиви његови односи са хиландарским братством, а први његов сусрет са светогорским монасима догодио се 1550. године. “Тада су у Москву стигли игуман хиландарски Пајсије и још тројица монаха. Они су молили цара Ивана да их узме у заштиту од Турака и заустави отимање манастирске имовине.”
Petak 14.10.2016.22:39
Цар Иван Грозни је одмах после ове посете, због Хиландара и руског манастира Пантелејмона, упутио писмо Сулејману Величанственом, у којем је од турског султана тражио да узме у заштиту ова два манастира. То је био први дипломатски контакт двеју сила на овом нивоу. Шест година касније хиландарско братство затражило је нову помоћ од цара Ивана Грозног. Нјихови изасланици, који су дошли у Москву, “били су богато даривани црквеним одеждама, иконама, књигама и новцем. Цар је поклонио Хиландару 300 рубаља, а царев брат кнез Јуриј Васиљевич 50 рубаља”. И наредних година, све до пред Иванову смрт, Хиландар ће редовно добијати помоћ од цара Ивана Грозног. У Москви је од времена цара Ивана Грозног, па до почетка 19. века, постојало Подворје манастира Хиландара. Затим, од 1874. године до Октобарске револуције деловало је Српско подворје уз благослов митрополита Михаила. Храм Подворја светог Кира и Јована и Светог Саве, архиепископа српског, са самом зградом Подворја даровао је Србима сам цар. Црква се налазила у предграђу Сољанка, а пројектовао га је архитект К. Бјанком 1768. у време Катарине II. Српска црква је освештена 30. новембра 1874, а церемонији су присуствовали лидери српско-руских веза С. М. Соловљев, ректор Московског универзитета, М. П. Погодин, председник Словенског комитета и протојереј А. М. Иванцев. Храм је био место окупљања свих Срба са Балкана, а у њему су биле склоњене скупоцене иконе из црногорских цркава. Срби и Руси окупљени око цркве пружали су велику хуманитарну помоћ народу у отаджбини. На дан победе над Турцима, 5. новембра 1878. у храму светих Кира и Јована, одржана је свечана литургија и освећан нови иконостас. Црква је уједно била и уточиште митрополита Михаила, који је напустио Србију и у њој живео све до 1889. када га је краљ Александар вратио у Београд. Митрополит је у Москви добио висока одликовања, а био је и члан Московске духовне академије и Московског универзитета. Бољшевици су ову српску цркву срушили 1933. године. Договор о његовом обнављању, постигнут 1948. године, између патријарха српског Гаврила и руског Алексија I, није остварен због бурних политичких догађаја после Резолуције Информбироа.
Petak 14.10.2016.22:39
БРАТСКЕ ВЕЗЕ_______ ХРАМ апостола Петра и Павла постоји од 1625, док је садашњи камени храм саграђен 1700. у стилу “московског барока”. Храм никад нису затварали, чак ни у време СССР. Свештени синод Руске православне цркве је 28. децембра 1999. године донео одлуку да се у Москви, при храму светих апостола Петра и Павла, код Јаузких врата, обнови подворје Српске православне цркве при патријарху московском и све Русије. Овом одлуком крунисани су вишедеценијски напори јерархије двеју цркава да се и на овај начин учврсте везе између једноверних и братских народа. Почетком 2000, храм је био предат Српској патријаршији, у коме је 21. августа 2000. служио литургију српски патријарх Павле.

Komentari na ovom sajtu su odgovornost autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Vesti online.

Svi komentari prolaze moderaciju pre nego što će biti objavljeni na sajtu Vesti online.

Redakcija Vesti online zadržava pravo da komentar ne objavi ili objavi i naknadno izbriše, bez obaveze pojašnjenja autoru komentara za razloge neobjavljivanja ili brisanja.

Komentari koji sadrže govor mržnje ili nasilje, pretnje ili vulgarnosti, koji podstiču diskriminaciju na bilo kojoj osnovi i izražavaju netrpeljivost, koji ne odgovaraju temi vesti na koju se komentariše, neće biti objavljeni.

(Komentar mogu da ostave samo prethodno registrovani korisnici Vesti online)*

VAŠ KOMENTAR (max. 1000 karaktera)